Šta je bilo za klopu?

[Som_tum]

Japan, kineski restoran na CentrAir Airport, Nagoya, danas.

Sa obzirom da je na aerodromu (od kog ne mogu da se otkachim), super restoran, kao i svih 30 na istom mestu. Japansko selo na ultramodernom aerodromu.



Na masini, kao ATM, platis, osoblje nema nista sa novcem (nema ni baksisa u Japanu). Touchscreen, mashina prima i novcanice i sitninu, daje kusur.





Kupon koji ona izda das konobaru, on te odvede gde da sednes i to je to.

A klopa danas bila "akaton".

Aka = crveno (misli se na supu, ljututkastu)
ton = svinjetina

Svinjetina je bila kao shunka/slanina na kockice kao za yamb.



Kome nije dosta zacinjeno, ima i ove "condiments".




Krajnje desno je "chinese tabasco", ljuto ulje. U sredinini je soy sauce. Levo je ljuta paprika sa "aji shio" soli.

I kesice krajnje levo su "pickles" i susam.

Narucuju ljudi i druge stvari, zacini su ti da svako nadje sta mu treba. Nijedan nije isao u moje jelo.

[Som_tum]

Nije azijska klopa ali jeste azijski princip u italijanskom restoranu, "Bouno", lanac, ima ih dosta oko Nagoye.

"Family restaurant". Znaci, cene pristupacne i "kids friendly".

Cena je: za odrasle, 14 EUR.
Za decu, 4EUR.

Neograniceni buffet sa salatama i predjelima, supama, masina za soft drinks (neograniceno), danski kvalitetan sladoled i kolaci.

Ima ove tablet racunare na svakom stolu, tako se narucuje, touch screen, nema zvanja konobara:



Gore vidimo bojice, to ima na svakom stolu, za decu. I bojanice i papir za crtanje.





Jela su sa slikama, na sto dodje identicno kao sto je na slici.





Predjelo (neograniceno mozes da sipas):



Ovo je fora: glavna jela su 60% normalne porcije, to se zna. Mozes da narucujes do sutra, samo je pravilo: novo jelo se narucuje tek kada prethodno vec stigne:



Tako, predjelo, 1 pasta, 1 pizza, sladoled, kolaci i soft drink ili kafa/kapucino, i pun si ko brod.

Musterije: majke sa malom decom. Dodju u 11:30 i sede 2 sata (to je isto vremenski limit). Lepo se ispricaju, deca imaju sta im srce pozeli i svi zadovoljni. Osim onih koji su dosli u 12:00 i sve puno i niko ne mrda narednih sat i po.
Kada god sam bio, bili smo jedini muskarci moj kolega i ja. Dobar znak - ako majke domacice tu dolaze, mora da je dobro i povoljno.

[Genki_des]

Upravo sam na drugom sajtu napisao isto ovo pa rekoh da ga imam i ovde.

Famozna fugu riba, koja moze da te ubije.
Jos od malena slusam kako za to treba 7 godina treninga za kuvara, da diplomira nakon sto sam spremi i pojede (i prezivi) porciju sa svog ispita. Dobro za kafansku pricu.


Jeo sam nekoliko puta. Ta famozna otrovna riba je jedinstvena, ta sto moze da te ubije i sto je legenda, ta zivi samo oko Okinawe. Njeni rodjaci su svugde, kod mene u Mikawa Bay. Svaka prosecna domacica zna da spremi, treba pola sata da se nauci. Bitno je koliko joj je jetra otrovna. Ima ih koje bi bile samo gorke da su nepropisno ociscene, ima ih koje bi te stvarno otrovale na smrt.

Sama po sebi nije dovoljna da se zasitis, dolazi kao jedno od 10 manjih jela koja stizu jedna za drugim. Sasvim prosecnog je ukusa, nije vredna para koje za nju traze. To je ova zdela sa desna. Eto, ima i taj sos, da je riba nesto specijalno ukusna ne bi trebao nikakav sos.




Pitao sam drugare i njihove zene, kazu, ima kurs od 2-5 dana, zavisi koliko mozes vremena da provedes dnevno. Ima domacica koje imaju samo 3-4 sata slobodno.

Na tom kursu te uce o toj ribi, food chain, gde ta riba pripada u lancu, zasto je bas njena jetra tako otrovna. I poslednji dan, sa praksom, kako se cisti.

Pocne se od slike sta na kraju treba od nje da ostane.

Neka domacica koja taj kurs zavrsi, moze drugoj da prenese, bez sve te zvake koja to okruzuje za 2 sata, ako i toliko, sta je krajnji rezultat.

To licenciranje je pocelo sa napretkom tehnologije od kada bilo ko moze da bude "kapetan ladje" i izveze brodic i koristi sonarne radare da hvata ribu. Bio sam sa njima na pecanju vise puta, tacno vidis na ekranu gde je riba (jata) ispod. Gledano iz helikoptera, svi se ti brodici vrzmaju kao pcele po sacu, sledeci sta im sonar kaze. Velika sansa da neko uhvati nesto sa cime ne zna pravilno da postupi.

Jedan od ucesnika price (licencirani kapetan ladje) je jednom uhvatio tu ribu. Odneo je u supermarket gde su je ocistili za 10$. Mislim, neko ko je bio na 7 godina treninga ne radi u back-room supermarketa u gumenim cizmama u prostoriji sa mokrim podom za 40K US$ godisnje.

Pre nego sto neko izgoogla nesto sto ne razume, na primer "7 godina treninga da se dobije licenca za spremanje fugu ribe". Treba znati, kada se pocne posao kao kuvar, prve 2 godine samo kuva pirinac, Cisti, beli, bez icega. Trece godine mu daju da cisti crveno meso. Cetvrte piletinu. Seste ribu. Sedme, moze da dobije kurs od 3 dana i da cisti i fugu ribu. Tako, tacno je da posle 7 godina se postaje "licenciran" za ciscenje te ribe. Upravo videsmo kako i u cemu je to vreme proslo.

Studije medicine nisu 7 godina.

Gde su bile licence i 7 godina treninga vekovima? Riba je ista, noz je isti 1300 godina. Ribari su to uvek znali, ili da ociste ili vrate nazad u more.

Restoranima odgovara taj "hype".

[Genki_des]

Japanski kitolovci, skandal svake godine.

Kitovo meso. Jeo sam jednom, ukus je kao govedina sa primesom tunjevine.



Ili sushi:




Moji se drugari Japanci (sada u 30-im) secaju da su u skoli dobijali to meso za rucak. Danas, prema japanskoj stampi, 80% kitovog mesa od ulova se ne proda. Ima po supermarketima da se kupi ali malo interesenata. Da li zbog medija ili zbog visegodisnje, decenijske pauze, navika je nestala i trziste se izgubilo. Stoji meso u zamrzivacima firmi. Ako nista drugo, onda zbog toga i taj po svetu omrazeni lov ce prestati ili ostati ono sto Japanci kazu da je: "for scientific purposes".

[Som_tum]

Tipican Thai rucak. 4 jela koja se dele. Iz Bangkoka.



Przeni pirinac, sa Chiang Mai saussage. I ljutim paprikama. Ta "Chiang Mai saussage" je nesto kao nasa domaca kobasica samo manja i sitnije samlevena. Ima ukus na dim. Na slici izgleda kao delovi mesnog nareska (malo i lici po ukusu).

Sa leva je piletina sa indijskim orahom, opet ljute paprike. Povrce (paprika i luk) su poluprzeni, tako je uvek.

Centralna je supa sa pilecim knedlama.

Skroz levo, nije so nego secer. On se stavlja, mada ne uz ova jela, ide u teze supe. So ne postoji, dodaje se "naam pla", sos od ribe presovane da to bude slano a sama nije bila soljena.

Thai jesu kulinarska supersila.
Novost je, kako ljuta i zacinjena Thai klopa moze da se "sissify" i prilagodi trzistima koja nisu navikla na ljutinu?

Pa, "modularna" je. Izbaci ljute paprike koje su na slici i stavi ih sa strane i svi zadovoljni. Ko voli, nek izvoli.

Ista ova jela Thai majke spremaju deci, bez ljutine (ili je uvode postupno, kako deca rastu).

[Mekong]

Mekong isao u vjetnamski restoran.





Vijetnamski ramen:



Levo je salata, bela masa je crisp od rakova. Spring roll je kao uvijena tanka sniclica od mesa, punjena povrcem.

Ispod je kao papaya salad, sa kikirikijem samo bez papaye.

Listovi kao pershun na maloj zdeli sa limunovima je koriander. On se ne kuva, stavlja se preko supe, na kraju, tako mu ostaje specifican ukus.

I vijetnamske noodle sa piletinom kao glavno jelo. 9EUR ceo set, bio je posle i puding od kafe kao dezert.

[Mekong]

Thai, seafood restaurant.



Barka u slici je njihova. Sami love svoju ribu za jelovnik, sve sveze i ne-zamrzavano.

[Som_tum]

Novi lanac Thai fast food restorana. Uglavnom po benzinskim stanicama, firma za petrol je i vlasnik.





Jelovnik su standardna i popularna Thai jela. Gornji komplet (199B) je 5 EUR:



Donji je 8 EUR, dovoljno za dvoje.

Unutra su prijatni, jednostavi i cisti:



Moje omiljeno, "krapao gai", piletina sa bosiljkom, je bio ukusniji nego kod jeftinih "street side eateries":

[Som_tum]

Nekoliko restorana uz moju zgradu u Bangkoku. Mozda, 10.



Ako jelo nije dovoljno ljuto, imaju svi kondimenti da ga jos oljute:



Crveni kari sa piletinom i "tom jed" supa sa tofuom, povrcem i pilecim knedlama:

[Genki_des]

Hamamatsu, sediste firmi kao Honda, Yamaha, Suzuki, Roland, Kawai je i prestonica jegulja. Od svih jegulja po restoranima na svetu, u Japanu se pojede 70%. Od toga mozda pola dolazi iz Hamamatsu.

Ove godine je teska kriza sa tom ribom: smanjena je proizvodnja pa su cene otisle na gore 80%. To nikada nije bilo jeftino ali sada je otislo toliko visoko da restorani ne mogu da prebace novu cenu na goste i jednostavno su se zatvorili. Ono sto je bilo 20EUR prosle godine, sada je 40EUR a to retko ko hoce da plati.

Ovaj mali restoran nekako opstaje.






Bela jegulja - takva je kada se kuva:



Dzigerica od jegulje, predjelo:




Glavno jelo, jegulja na pirincu:





Kosti se ne osecaju, kao grumen cistog mesa od sharana samo ukusa mnogo plemenitijeg.

[Genki_des]

Hirose, Aichi Prefecture, poznat po ayu pastrmci i "yana" brani.

Bila je ta pastrmka za rucak. U prijatnom ambijentu, uz reku Yahagi, nije ni skupo;



I pirinac je bio sa mesom ayu pastrmke

[yoyogi]

Za poslednji dan leta, jedan laki letnji "ruckic".



Salmon (rostilj), tofu i lubenica, simbol leta.

Sta je interesantno. Ovaj crveni prah preko tofu.

U hajci na Toyotu 2009. neki americki politicar je rekao da su Toyotina kola uzbudljiva kao "all you can eat tofu buffet".
Pa, dobro je nasao poredjenje (da zanemarimo americka kola tog doba), tofu jeste bezukusan. Medjutim, za Aziju tofu je ono sto je mleko za zapadni svet - izvor kalcijuma.

Ovaj crveni prah na tofu je u stvari so, da se vidi koliko si stavio. Sama so ne bi bila laka da se vidi, zato je u boji.

[Som_tum]

Biju sarmu!

Vidi se da je sarma uljez u Thai: tamo nema nozeva da se sece, sve je vec iseckano. Kao przeni pirinac sa povrcem i rakovima.



Ovde je sarma kao supa, sarme su punjene samo mesom i imaju i vezicu od kupusove zile (vezanu u masnicu) da se ne raskuvaju.

[Genki_des]

Japan, tofu sendic. To jos da vidim da bezukusni tofu (koji se pravi od soje) sluzi kao hleb za sendvic.

Prvo je "deep fried" kao pomfrit, da dobije cvrstu pokoricu:



Rasecen, izmedju povrce, salata:

[Genki_des]

Od juce. Nagano prefektura je kraj poznat po snegu, tu je bila i zimska Olimpijada.

Tu pirinac ne uspeva kao drugde, zato se milenijumima orijentisu na sobu (heljda, po naski).

Sta se jede u Nagano - soba u raznim oblicima pripreme:

Kao supa (hladna ili topla):



Ili kao suva. pa se umace u supu u cashi:



Biljke u supi i u kroketima su divlje i neuzgajane, planinske. I ova kao krofna je od soba testa i punjena divljim planinskim biljem.

To sto ima wasabija je i bilo na wasabi farmi, Matsumoto, Nagano prefecture. Wasabi je svez i pravi. Toliko je skup da osim ovde jedino najskuplji restorani (gde je vecera 100+ EUR imaju male tacnice pravog wasabija, mozda 1g.
Ono iz tube (za 2 EUR) je surogat, pravljen od rena i obojen. Ovde mogu da se kupe tube wasabija, 9EUR za 50g.
Cak mislim da niko van Japana, pa i retko ko u Japanu, je imao priliku da proba pravi wasabi. Ko nije citao ostale postove u vezi wasabija, samo da ponovim: 150 hiljada tona planinske vode dnevno za 150 tona wasabija godisnje.




Medjutim, ono sto me je oborilo snogu je pivo od wasabija, tog skupog a stidljivog korena:



Stoji uz normalno pivo:



Toliko je bilo ukusno da nemam reci. Sa finim mehuricima kao dobar shampanjac, cinilo mi se da bih popio 2L sa cas.

Pitam posle, imaju li da se kupi i nosi kuci - nema. "Micro brewery", samo za tu i toceno. Koje razocarenje, bas je moglo da padne gajba-dve.