Foto za danas (2015).

[yoyogi]

Nagoya, Nakamura district, iduci negde drugde, prvi put naletim na ovaj hram.



Znao sam da postoji, nisam imao pojma gde je. Znak kaze da je ovaj torii od njega





Moracu da odem specijalno zbog njega. Hram je u slavu Toyotomi Hideyoshi, jednog (srednjeg u redosledu: Oda Nobunaga, Toyotomi Hideyoshi, Tokugawa Iiyeyasu) od ujedinitelja Japana.

[yoyogi]

Vece, evo sta je bilo, Associeted Press, 71-godisnjak se samospalio u shinkansenu, jos jedna putnica mrtva

Epilog: JR trazi odstetu od porodice samospaljivaca 5 miliona dolara.

Nema teorije da kazu "nemamo". Verovatno i nemaju toliko ali koliko imaju zna City Council gde zive, svi bankovni racuni su im poznati. Ima da ih ojade.

[yoyogi]

U sred bela dana, "maid" devojka nesto deli na prometnoj raskrsnici u Nagoji.



Deli ulaznice za "karaoke", prvih 2 sata besplatno. U vreme kada u karaoke retko ko ide, pogotovo ne u centru grada, to je nesto kao "happy hour".

Karaoke znaci "prazan orkestar", japanski izum, oni su ludi za time.

Kara = prazno.

"Oke" je japanska skracenica za orkestar.

Kao u "Karate", u prevodu, "od prazne ruke", bez oruzja, isto japanski izum. ("kara" = prazno, "te" = ruka).
Karate je izmisljen na Okinawi, miroljubivom ostrvu gde se nikada nije nosilo oruzje. Samo ti i tvoje ruke i spretnost.

[yoyogi]

Aqua park, Laguna Gamagori



Ima i "rivu",



A na rivi i turski doner kebab.



Pileci. Cena jednog je 600Yena, toliko i dinara. Jako su ukusni, na kraju kupim 2 pa nosim kuci za veceru

[yoyogi]

Tokyo, grad neona, u sumrak. Shinjuku, Yodobashi Camera.



Ta radnja, 8 spratova elektronike, ko i nije znao sta hoce tu nesto ima da kupi. Moze da se provede nekoliko sati, samo u njoj. Ima jos desetine drugih, manjih.



Evo ga i Johnny Rotten, 1983. na istom mestu. On je voleo Japan, Japan je voleo njega, svi znaju za njegove "Sex Pistols" i "Public Image Ltd" bendove.

[yoyogi]

Tokyo, Takeshita Street, ulica za mlade, njihovu modu i za alternativce. Pesacka.

Uvek je guzva, za vikend kazu da se ne dolazi sa decom u kolicima, malom decom koja hodaju i sa psima, osim ako se ne nose u narucju.



Cene odece po radnjama su nize nego u Istanbulu.



Ovde je bio skoro svaki turista koji je dosao u Tokyo, pogotovo oni mladji. Ona je sa druge strane Yoyogi parka, uz koji sam ziveo, prosao sam njome bar 50 puta.

[yoyogi]

Nagoya, Nagashima resort. Bilo je 100 puta, ne stavljam link.

Po bojama tobogana, neko bi pomislio da smo u Ukrajini. Kao ukrajinska zastava.



Kamo srece da ta nesrecna zemlja moze ovako, u miru da uziva u letu.

[yoyogi]

Primetim ovo cvece sa ferris wheel i odem da ga poblize slikam



Ne znam koje je, secam ga se iz Srbije







Ove 4 zgrade u marini, preko puta cveca su visoko kvalitetni stanovi.



Po 100 kvadrata a cena je 120 hiljada EUR. Imaju svaka zgrada svoju banju (onsen), foaje sa sadrzajima. Zive uglavnom "2nd home" ili penzioneri.
Cena takvog stana na takvoj lokaciji (koja nije premija mada je uz poznatu lagunu, water park, shopping mall, do Nagoje 30minuta vozom) bi u Australiji bila bar 400 hiljada EUR. Pri tome, ne postoje stanovi takvog kvaliteta u Australiji, bez obzira na cenu.

[yoyogi]

Ovakav prizor je cest po Japanu, pogotovo na zeleznickim u metro stanicama. Telefoni koje niko ne koristi.
Ko bi ih i koristio kada u Japanu svako ima mobilni telefon, telefonskih brojeva osetno vise nego stanovnika, mnogi imaju po dva aparata.



Nikada nisu osteceni niti vandalizovani, ni u govornicama na ulicama. Kada se de11. marta 2011. desio zemljotres i tsunami, mobila telefonija je zbog prezasicenosti jednostavno crkla i prestala da radi. Onda su pred ovim telefonima bili redovi po 200m, ljudi da se jave kuci. Neki, kojima je baterija prazna nisu ni to mogli: bez memorije telefona ni ne znaju svoj kucni broj (ja ga isto ne znam).

Kada zazvoni fiksni telefon, niko se ne javlja. Posto taj broj niko ne zna, nema ko da zove osim neko ko pokusava nesto da proda.

[yoyogi]

Od pre 5 sati. Zalazak sunca na bazenu Shibamasa, Fukui prefectire, strana Japana prema Koreji i Kini.



Svi na zalazak, masovno se gleda i slika



Bazen (aqua park) je slatkovodan a na obali mora (Sea of Japan).

[yoyogi]

Lepo mesto,



Na "infinity" bazenu, pogled na Japan Sea, prema Kini i Koreji



Sve se slozilo za uzivanje u prirodi, vazduh morski im prolazi kroz sator, a onda...iPhone



Pa sta ces? Da se nadujes ko' zaba?

[yoyogi]

Dosle ove 4 devojke da se slikaju na ivici bazena iz prethodnog posta.



Posle ih vidim, sede pod satorom da ne pocrne ali se ova jedna nekako "otkrila". Neko mladji od mene bi je mozda i upozorio

[yoyogi]

Nagoya, Fushimi.
Devojcica je mala da sama drzi suncobran, mama joj ga nosi rasirenog iznad glave. Da dete ne pocrni od sunca.



Potamnela koza je los znak. Bas u ovo doba ne moze da se izbegne gada veca deca idu na bazene ali neki, paze i danas. Mozda samo zato da mama ide pod suncobranom a dete ga nema, pa da je neko ne pogleda popreko,

[yoyogi]

Bilo je puno satora u Shibamasa water park, Fukui. Kasno popodne, ostao samo po neki.



Kada pade noc, nocno kupanje



Na obodu "infinite edge" bazena ostade samo jedan



Na prvi pogled, tamo se "nesto" desava. I na drugi pogled, kao da nesto "ima"



Ne. Kada se masa primakla, i ja u njoj, pred pocetak vatrometa, par u satoru se protezao i oboje su gledali u svoj iPhone. To su radili sve vreme. A na horizontu "male barke", ribari love "na svicu". Eto, to mi je malo krivo da su umesto toga gledali male ekrancice i komunicirali sa nekim ko zna koliko daleko i zapostavili vidokrug na dlanu.

Neko bi rekao, nista od onoga "I tata bi, sine". Ja bih rekao - gledajte lepotu, prirodu i tradiciju (ribolov). Ko bi me slusao.

[yoyogi]

Danas je tacno 70 godina od kada je 6. avgusta 1945. u 8:15 ujutro, bacena atomska bomba na Hiroshimu.

Ova zena, Kimie Mihara, danas 89. godina stara, gleda na jedinu preostalu gradjevinu, i danas sacuvanu, na listi UNESCO, Atomic Bomb Dome.



Kuriozitet je, tu je bio njen ofis, radila je kao "abacus", u komjuterskom odeljenju (kada nije nije bilo kompjutera, racunalo se rucno) i tog jutra je zakasnila na posao, nije joj bilo dobro.
Zapravo, nikad do njega nije ni stigla, bila je u vozu kada je grad sravnjen sa zemljom, temperatura od 4,000C (to topi celik) je sve sprzila.

Kasnije se udala, imala troje dece i sretno pozivela. Kaze, i danas joj je zao ljudi koji su bili na poslu na vreme i svi izginuli, niko nije ni mogao da identifikuje njihov pepeo.

Ima ovde sa jednog od mojih putovanja u Hiroshimu (4 puta).

Danas je i tacno 4 godine od otvaranja ovog sajta. Jesam se raspisao, nadam se da su citaoci naisli na nesto korisno i zanimljivo.